О књизи: 2019 / Више од две године Ерик-Емануел Шмит је покушавао да разуме и прихвати незамисливо: изненадну смрт жене која га је родила. Ове странице говоре о његовом „дугу среће“: дугој, горкој борби са тугом. Остати неутешан била би издаја своје мајке, јер га је ова нежна, блистава жена обдарила укусом за живот, страшћу за уметност, смислом за хумор и обожавањем радости. Писац анализира и бол због губитка вољене особе и преструктурирање које се дешава у нама када престанемо да будемо деца својих родитеља. У „Дневнику изгубљене љубави“, као и у исповедном есеју „Ноћ ватре“, Шмит кроз лично искуство, кроз „оплакивање љубави“ схвата универзалне истине. Искуство смрти успева да претвори у велику животну лекцију.